Stilovi i tehnike

Stilovi u plesanju flamenka

Prema nekim autorima u Španiji postoje tri glavne grupe plesova: flamenko, regionalni plesovi i oni plesovi koji pripadaju školi bolera. Neki autori prave razliku izmedu čistog flamenka – flamenko puro koji izvode uglavnom Cigani i stilizovanog flamenka ciji su izvođači uglavnom „beli ljudi” – flamenco pajo. Razlika flamenka od španskih i andaluskih plesova: U čistom flamenku se ne koriste kastanjete. Igračka tehnika je, iako regulisana pravilima, ipak postavljena u službu kreiranja plesa,  a to je suštinska odlika flamenka. U odnosu na tehniku kojom barata i raznolikosti pokreta, igrač u datom trenutku plesa stvara koreografiju dok se u španskim igrama koreografija vec zna. Takode, specifičan kompas je ono sto razlikuje flamenko od drugih plesova.

Od tehnike do ekspresije i kreacije plesa flamenka. Preduslov razumevanja i dostizanja veštine plesa flamenka je razumevanje i savladavanje kompasa. Rad stopala je takođe jedan od esencijalnih elemenata plesa flamenka. Savladavanje rada stopala zahteva visok stepen, pre svega, koncetracije, preciznosti i brzine. Sastoji se od nekoliko osnovnih koraka na kojim se bazira rad stopala, u koji spadaju punteado, što u bukvalnom prevodu znaci tackati, a on obuhvata izvođenje sitnih i tihih koraka pomocu kojih se vrsi prostorno pomeranje. Desplante – on obuhvata jake i glasne udarce koji se upotrebljavaju kao završetak dugih koraka. Zapateados – složeniji rad stopala, on je već igra stopala koja obuhvata ritmičke kombinacije različitih zvukova, u zavisnosti od toga da li su izvedeni štiklom, prstima ili prednjim delom cipele. Kada je složeniji i kada traje duže naziva se eskobilja, ukoliko traje kraće, redoble. Karakteristični elementi plesa u kojima se pored ostalih pokreta koristi i rad stopala su ljamada, siere, markahe, i remate.

Llamada – serija udaraca ili mala kombinacija koja se sastoji od zapateadosa, koja se koristi kao znak za „poziv” pevaču ili gitaristi da mogu otpočeti sa pevanjem, sviranjem. Cierre – zatvaranje ili kraj jedne kombinacije pokreta ili cele igre. Marcaje – markiranje, ukrašavanje, dolazi do izražaja lepota ruku. Remate – kraj, završetak, zaključak. On označava kraj jednog pokreta ili kombinacije pokreta. Za ples žene u flamenku najkarakterističniji su pokreti ruku i šake i oni se nazivaju braseo. Pokreti kojima se igračica „zatvara” i „skuplja”da bi se nakon toga „izvukla” i „izdužila” u visinu, predstavljaju karakteristican element koji zajedno sa izvijajucim pokretima gornjeg i donjeg dela tela, kao i talasastim pokretima bokova, naglašavaju u plesu žene njenu lepotu i prefinjenost. Muškarac ne izvodi raškosne pokrete rukama, kao žena, nego je suštinski element koji obeležava mušku igru bogata kombinacija rada stopala, u kojima kroz tehniku i brzinu dolazi do izrazaja njegova snaga, muževnost, agresija, usredsređenost. Oni postaju glavni atributi muške igre. Ples flamenka obuhvata i pokrete kontrakcije i ekstenzije  koji doprinose dramatičnosti ove igre. Specifičan način upotrebe glave, kojii obuhvata brze trzaje u levu i u desnu stranu, pri čemu učestalost i brzina trzaja glave zavisi od kompasa i stila u okviru kog se izvodi, te upotreba različitih gestova i izraza lica je jako bitan deo u plesu. U plesu flamenka izraz lica je od posebnog značaja jer odražava interpretativne sposobnosti izvođača. Kao vid demonstracije sopstvene prisutnosti, sigurnosti i ubeđenja fiksira pogled pravo ispred sebe. Od stepena ekspresivnosti izvođača zavisi uspešnost manifestacije. Ali, ona zahteva hrabrost. Igrač prvo mora da ovlada tom vrstom komunikacije u odnosu na samog sebe. Da prema sebi bude otvoren i da sebi dozvoli suočavanje sa intezivnim osećanjima, da ih razume, njima ovlada i tek onda da dočara prelaz iz stanja sete i bolovanja u stanje razdraganosti i ushićenja.

Duende

Ono što čini osnovu plesa i pesme ujedno najčudniji fundament, a takođe i najuzvišeniji stepen interpretacije jeste duende, nesmirena snaga, „mistična”, koju svi prepoznajemo ali se niko ne usuđuje da je objasni i koja je bez sumnje uzdrmavajuća. U kontekstu flamenka i umetnosti, duende je „snaga koju svi osećaju”, duh stvaranja, duh iz koga dolazi ono sto je suštinsko u umetnosti. Ono što je u njemu najznačajnije je intezitet izražajnosti. Ova umetnost nije uslovljena lepotom u estetskom smislu već snagom interpretacije koja u sebi sadrži iskrenu izražajnost, te čin davanja i predavanja izvođača.

Izvori:

Vukadinović M. (2002): Između tišine i usklika FLAMENKO, Futura, Novi Sad